Игралиште великих империја

Пише: Горанко Ђапић.

Погледи:Прошлост која говори о садашњости: да ли је Југославија морала нестати?Ово питање  много је пута постављено, поставља се и постављат ће се. Иако временска дистанца није велика, на ту тему много је већ писано. Судови су различити; крећу се најчешће од констатација да није ни могла постојати, да је у самом зачетку носила све силе своје пропасти, па до ставова да је у срећнијим повијесним околностима и те како могла опстати и развити се у динамично и успјешно друштво. О овој теми за Таблоид пише социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године…

 У XIX стољећу на југословенским просторима само су Србија и Црна Гора посједовале атрибуте државности. Њихове границе мијењале су се кроз цијело стољеће и стабилизирале су се након Берлинског конгреса 1878. године. Али далеко од тога да су сви Срби били мање – више у истој држави. Готово 50% српског становништва живјело је ван Србије. Дио је живио под турском влашћу на Косову и Македонији, али највећи дио је живио у оквиру Аустро – угарске монархије. Најчешће је био измијешан са Хрватима и Муслиманима у Хрватској и Босни, а у Војводини са другим бројним нацијама, од којих су Мађари и Нијемци били најбројнији.

  У Босни и Херцеговини Срби су били натполовично становништво, махом по селима, мање по градовима , углавном у условима наслијеђеним од дуге османске владавине.

  У Хрватској, Срби су били као и Хрвати подједнако и рурално и урбано становништво. Сама Хрватска је формално била независна краљевина у оквиру Угарске и са угарским краљем. Како је тај краљ био истодобно и аустријски цар, то је Хрватска уистину била дио вишенационалног Аустро – уграског царства. Једном ријечју од битке код Гвозда 1102. г. када је пао посљедњи уистину хрватски краљ Петар Свачић, а побједнички Угри интегрирали Хрватску у своје Сентиштванско краљевство, није било суверене државе у Хрвата.

Јачањем Републике Светог Марка ( Венеција ) хрватски живаљ на југу у Далмацији и Истри био је стољећима одвојен од сјевера земље. Исту судбину касније су дијелили и аутохтони Срби који су склањајући се од Османа насељени на територији  Карловачког и Вараждинског генералитета. Послије аустријског повлачења из Скопја већина Срба са Косова прешла је са Арсенијем Чарнојевићем у данашњу Војводину камо је већ било Срба који су се раније скљањали из сјеверне Србије. Штавише, једно вријеме су касни Бранковићи настојали да одрже деспотовину, али она се није одржала, а српска аутономија, најприје црквена па дјелимично и политичка сачекат ће каснија времена.

Што се словеначких земаља тиче, дјелом су германизиране, а дијелом се словеначки живаљ одржао, што је обзиром на околности било право чудо.

 Био је пожељан мир на југу

  Само је кроз средњи вијек, већ на прагу Новог вијека постајала једина суверена словенска држава – мала Дубровачка Република, чији су житељи себе називали Јужни Словини. И то ће у богатом културном миљеу настати идеје југословенства која ће стољећима тињати, да би се разбуктала стољећима касније.

  Прије доласка Турака најмоћнија држава на Балкану било је Краљевство Немањића, а мало касније ојачало је и  Босанско Краљевство. Подјела кршћанског свијета директно се очитавало на славенском југу. Док је Босна била стално хаотична, час католичка, час православна, а час патаренска (богумилска), држава Немањића након озбиљног колебања одлучила је да се приближи Цариградској патријаршији. Убудуће Срби ће исповиједати бизантско православље, а временом ће стећи самосталну Патријаршију. Ово ће убудуће веома снажно утјецати на судбину српске нације и судбину српске државности. Слободно можемо рећи да је тај фактор и данас и те како одлучујући, како према Истоку, тако и према Западу. Новија српска државност наслиједит ће располућеност између Истока и Запада још од Деспотовине Стефана Лазаревића до данашњих дана.

  Западно, у хрватским и словенским земљама учврстит ће се католицизам. Како је римокатолицизам или западно кршћанство доминатно на Западу, тако ће и утјецај Запада превлађивати, било кроз романо – ренесансну или средњееуропску традицију.

  Доласком Османа, ситуација се још много више компликовала. Њихово протежирање исламизације увело је у југословенски свијет поред постојећих западнокршћанских и источнокршћанских традиција и нове оријенталне традиције. Видимо да није било нити једне подјеле које би заобишла словенски југ.

  Ова мала скица послужила је да се види бар у основним елементима сва сложеност југословенског свијета на прагу двадесетог стољећа. У таквим условима Србија је сама располућена ушла својом државношћу заједно са Црном Гором у нову заједницу. У тој заједници дубоко су почивале најчешће супротстављена виђења свијета и жеља. Уза све то Србија је у Првом рату изгубила готово сво највиталније становништво и по степену деструкције била је у рангу са ужасном катастрофом у Русији. Још је и морала буквално од Словеније до Далмације и разгонити италијанску прождрљивост.

  Још у деветнаестом стољећу Србија се колебала између веће интеграције са Средњом Еуропом и потпуног ослањања на Русију. Средња Еуропа јој је била на границама уздуж Саве и Дунава, а не тако далеких времена и на Дрини. Русија је била далеко, а растућа моћ германског свијета била је непосредни сусјед. Обреновићи, а особито Михајло убрзано су уводили западњачку модернизацију средњееуропском трансверзалом. Оријентална Србија убрзо се модернизирала , водећи телеграф, жељезницу, високо образовање, књигу и позориште. Коначно је успостављено монетарно јединство и модерна стајаћа војска која се убрзано, великим трудом претварала у најјачу и најефикаснију војску на Балкану.

Главни, и то готово сасвим преовлађајући вањски економски партнер била је Аустроугарска. Обреновићи, увијек реалполитичари водили су о томе итекако рачуна. На концу стољећа дошло је до поларизације читавог Старог свијета супротстављене савезе и било је јасно да доћи у ближој будућности до рјешавајућег рата и прерасподјеле свјетске моћи. Србија је била у веома деликатном положају. Православна традиција и словенство налагале су јој да слиједи Русију без остатка.

Са друге стране сусједство Централних сила и економски интереси тјерали су је на опрез. Дио интелектуалне елите и Црква жељели су беспоговорни ослонац на Русију. Двор и прозападни дио интелигенције жељели су одлучну неутралност и добре односе са сусједима. Чињеница да је велики број Срба живио у дијаспори узет је као разлог за коначно опредјељење за Антанту. Само убојство посљедњег Обреновића то је јасно показало. Долазећи Карађорђевићи постепено су се сврстали уз Антанту углавном због Русије. Британија је представљајући се као руски савезник, потајно жељела да се у сукобу, међусобно униште Њемачка и Русија, сматрајући заправо Русију као највећу опасност. Србија је сматрана као представништво руских интереса и имала је да подијели њену судбину. Енглеска је настојала да се Аустроугарска сачува, а стварање југословенске државе са Србијом као Пијемонтом било јој је неприхватљиво; а опет из страха да се то уједињење не покаже на корист Русије и њене пансловенске политике. Исход рата донекле је измијенио британски став. Сада је Западу било важно обзиром да се Русија није распала; стварање санитарног антикомунистичког блока према Русији. Они су сматрали да је ма каква  руска држава, звала се она и СССР потенцијална опасност по њене интересе. Сада је Београд требало да буде предстража против свјетског комунизма. Преведено то је значило стварање у основи антируског пакта.

  Убрзо су се у новој држави показале посљедице наслијеђених проблема. Хрвати су хтјели федералну републику по форми ближу конфедерацији што је за српску круну било недопустиво. Хрвати су хтјели свој Сабор, поред заједничке Скупштине, заставу и химну, односно одлике суверене државе у овом случају у интересном савезу. Београд је имао слуха само за унитарну државу истог троименог народа. Вријеме које ће убрзо доћи показат ће да је нова држава најприје ригидно његовала тврди унитаризам, али да је касније полако мијењала праксу и да је почела прихваћати реалност уводећи значајне елементе федерализма. Бановина, а особито хрватска попримале су елементе будућег федерализма. А онда је након Мусолинија дошао Хитлер. Када је након пољске кампање избио Други рат, Хитлер је обуздавао италијанску агресивност спрам Југославије желећи мир на југоистоку тежећи да концентрира све снаге за евентуални рат са Совјетским Савезом. Он са Британијом  и могућно са САД за леђима није могао бити сигуран јер није имао повјерење у Стаљина. Брз руски пораз омогућио би му пуну ангажираност на Западу. Са сигурним Уралом он није морао страховати за доминацију Рајха у Еуропи.

(Следећи наставак: Месија кога памте)

Podelite sa drugima:

Povezani članci